Azbuki

Kao neki Heraklo polnosti, Dragan Kesić želi da bujicom erotizovanih reči očisti „Augijeve štale“ primitivnog segregacionisanja pola, naslage pseudomoralnosti jedne hipokritske civilizacije, u čemu je značaj te namere epohalan. Bez crkveno-moralizatorskih i pragmatično-političkih zaziranja Dragan Kesić je ogolio život. Ako ga je i ogolio, on je to učinio sa namerom da mu pribavi skupocene haljine slobodoumnih pretpostavki, u onom smislu u kome je još stari dobri Hegel umevao da istakne: „Nihil guod Humanum est, nisi aliendum mihi – Ništa ljudsko nije mi strano“. U tom smislu ova

knjižica znači ulazak u društva koja su umevala da odneguju svoje Ovidije, Apolinere i Bukovske. Potrebni elementi koje nam je Dragan Kesić odazbučio za takve ulaske, teško da će ostaviti neobaveznim samorazumevanje čoveka na ovom našem tlu, u smeru postajanja prozračnijim, sebi svojstvenijim, lepšim. Jer, kako je erosu stalo do lepote, on stalno ima potrebu za stvaralačkim pristupom koji poboljšava, koriguje, doteruje. Iskrice koje pale vatre razumevanja često su na prvi pogled i nezatne, ali umeju da rode značajne ideje za vremensku ekstazu života bližeg istini, a to je ona koja nam stiže iz moguće budućnosti.
Aleksandar M. Petrović

Knjiga „Azbuki“ za istoriju srpske književnosti predstavlja prvu pojavu civilizacije u pornografiji – Maja Bugarski