Darovi milosrdnog anđela

Knjiga je nastala kao krajputaš ljudima koji su hteli da egzaktno utvrde stepen ubijanja i kontaminacije naše zemlje i prirode u kojoj živimo. Obilazili su mesta na kojima je završavala radioaktivna municija, merili zračenje i utvrđivali koliko nam je tona osiromašenog uranijuma dospelo sa visina, iz aviona, a od Amerikanaca. Među tim ljudima bili su i njen suprug, pukovnik Vojske Mirko Lukić, pukovnik Dragan Vasiljević i civilno lice u VJ Miloš Vujačić. Svi su umrli od raka, ili „čudnih“ bolesti. Jasno je da su sve te bolesti posledice njihovog rada, odnosno posledice ozračivanja, ili unošenja radioaktivnih čestica u organizam. To, osim lične tragedije za porodice tih revnosnih profesionalaca i časnih rodoljuba, govori o mnogo čemu još. Od onoga da se spiskovi ubijenih i osakaćenih u ovoj zemlji još uvek ne privode kraju, do onoga da smo nad svim tim patološki nemi.

Iako je država činila neke napore i akcije ne bi li dekontaminirala teren koji sadrži osiromašeni uranijum, izvesno je da je tom poslu prišla nepojamno rezignirano, kao da je reč o elementarnoj nepogodi ili kakvoj višoj sili koja će proći kao i nevreme. Nama se čini da nikakvog razloga ne bi trebalo da bude u tome da se taj zločin sa osiromašenim uranijumom ne oglasi na sva zvona i zvaničnim i nezvaničnim kanalima i preko medija i svakako drukčije, ne bi li se ne samo upozorili svi koji možda kontaminiranim prostorima prolaze ili u njihovoj blizini borave, nego pre svega zbog činjenice da će taj deo ostati vekovima kontaminiran, a kontaminacija će se prirodnim tokovima širiti u koncentričnim krugovima od samog centra kontaminacije. Radionuklidi će dospeti u podzemne tokove, ući će u biljke, životinje će jesti takve biljke, ili piti takvu vodu, a onda će te životinje jesti druge životinje, ili će se njima hraniti ljudi, pa će, ipak, svi ti kontaminantni završiti u onima koji su na vrhu lanca ishrane, dakle u ljudima. A pošto ovde živimo mi, onda to znači u nama…