Izabrane pesme II (1964-1989) Oskara Daviča

Sasvim pouzdano, čitajući Daviča nemoguće je otrgnuti se utisku opisanom rečima njegovog nadrealističkog prijatelja Dušana Matića da ga vidimo kao ribara koji svakoga dana, ma kako bio raspoložen, oran ili mrzovoljan, ma kakvo bilo more reči, olujno ili bonaca, polazi i baca svoje mreže. Ako nesporazuma između književnoistorijskog razumevanja i vrednovanja povodom Daviča postoji, on se nalazi isključivo u odbijanju ovog pesnika da bude hladnokrvni i pedantni ubirač plodova koje je sam zasejao ili čije bi sadnice pozajmljivao od drugih, što je svakako bez mnogo truda mogao biti kanonizovan, s obzirom na to da je reč o pesniku koji je imao nepogrešivo čulo i neukrotivu maštu za pesničku upotrebu jezika udružene sa istančanim i prisnim poznavanjem jezika.

U pesničkim knjigama obuhvaćenim drugim delom Kontrastovog izbora poezije Oskara Daviča skoro se ništa ne duguje tradiciji i sećanju. Rečima pesnika, ovo su nepesme, nisu ispevane već poklonjene – one pevaju osećajnost još nepostojeću kao mogućnost daljeg očovečenja. On ih naziva još avionskim pesmama ili avioni – trake – transparenti jer ispunjavaju prazninu prostora što u svesti zauzimaju reči koje nas čine.