KRATKA ISTORIJA KORUPCIJE-SRPSKI PREVOD

UZBUDLJIVO PUTOVANJE NA KOME SE POLITIKA I ISTORIJA PREPLIĆU POJAVOM KORUPCIJE!

KO MARI DA LI JE CEZAR BIO LOPOV?

Ko mari da li je Julije Cezar bio lopov? Pitanje nije novo, no čini se da nije vremenom izgubilo na aktuelnosti, ako je i dalje tačno, kako je pisao američki esejista Džon Džej Čapman, da je “čisto finansijsko nepoštenje od vrlo male važnosti u istoriji civilizacije”. I pošto se zaista retki prisećaju engleskog biskupa Tomasa Beketa ili američkog predsednika Džona Kvinsija Adamsa zbog njihove pretpostavljene nepoštenosti, stiče se utisak da se korumpiranost velikih u osnovi smatrala gotovo neizbežnom i, štaviše, da su u nekim slučajevima i podanici ili građani verovali da mogu računati na opšte bogatstvo koje iz nje proizlazi, te na veće poslovne prilike i beneficije za sve; dakle, da će kadtad s trpeze prvih na neki način pasti i mrvice za male.

“Javni dug”, pisao je Kolridž 1823. godine, “obogatio je više ljudi od onih koji bi na to imali pravo. To je zapravo isto kao u javnoj kuhinji u kojoj se razdeli tri stotine bonova, ali u stvarnosti ima mesta samo za stotinu”. U ovom slučaju, dakle, sukob interesa koji opterećuje Berluskonija ili optužbe za finansijske prestupe koje pogađaju preduzetnika poput Kalista Tancija, da spomenemo dva novija slučaja, mogu biti i te kako važni; ali ne samo na temelju vrednosnih i moralističkih razmatranja (nije verovatno slučajno da su obojica uvek u javnosti isticala svoju veru u vrednosti Katoličke crkve, velikodušno finansirajući “dobra dela” različitih vrsta). Stvar je upravo suprotna: ukoliko većina građana zaista opštim pravom glasa bira čoveka koji pragmatičnom mudrošću nudi velike nade, ili ako veliki broj štediša dobrovoljno sedne u kola velikog kapetana industrije koji obećava snove o bogatstvu, tada bi trebalo shvatiti kakva je njihova realna svest o mogućim koristima koje proizlaze iz pretpostavljenog nepoštenja vođe.

Ukratko, da li im je ona manje važna ili, naprotiv, da li je ta većina smatra relevantnim i odlučujućim činiocem u trenutku ubacivanja listića u glasačku kutiju, ili pri prikazivanju sebe na dvoru narednog magnata.
I nema sumnje da ruke ogrezle u prljavštini i blatu, barem toliko koliko i čiste ruke moralista, poseduju za obične smrtnike u osnovi diskretnu privlačnost; zato su i razni Neroni i Kaligule postali deo istorije, jednako kao i sveci (i mnogo više nego osrednji poštenjaci), a poduhvati velikih lopova – kako to opisuje Čarls Mekej u jednoj svojoj poznatoj zbirci o kolektivnim ludostima – vekovima su poticali maštu naroda.