Neuropsihološka dijagnostika

Neuropsihologija je relativno mlada nauka koja vodi poreklo iz dva izvora: kvantitativnog psihometrijskog pristupa klasične psihologije i kvalitativnog kliničkog pristupa proučavanja pojedinačnih slučajeva klasične neurologije. Od početka svog razvoja neuropsihologija se bavila dijagnostikom oštećenja mozga, ispitujući njegove funkcije i pokušavajući da odgovori na pitanja: da li postoji oštećenje, kolikih je razmera, gde se nalazi oštećenje i kakav se ishod očekuje? 

Novi zamah neuropsihologija dobija razvojem mnogobrojnih tehnika vizualizacije ljudskog mozga kao što su kompjuterizovana tomografija (KT), nuklearna magnetska rezonanca (NMR), pozitronska emisiona tomografija (PET), single photon emission computerized tomography (SPECT), elektroencefalografsko (EEG) mapiranje, funkcionalni NMR i druge metode. Pojava ovih metoda je omogućila da se za života, bez otvaranja lobanje i mozga, vide promene u moždanom parenhimu i korelišu sa uočenim ispadima na neuro­psihološkom planu. Osim toga, pojedine od ovih metoda omogućavaju i praćenje aktivacije pojedinih moždanih areala u normalnom i patološkom funkcionisanju što do skora nije bilo moguće. Ovakva anatomofunkcionalna korelacija je omogućila bolju lokalizaciju neuropsiholoških funkcija i razumevanje neuronskih mreža kojima su one posredovane. Pojava navedenih metoda je pobudila sumnju da će neuropsihologija postati suvišna u kliničkom zaključivanju ili samo akademska po svojoj nameni. Međutim, neuropsihologija je razvojem neurovizuelizacije samo dobila na kvalitetu i omogućila sofistifikovan razvoj prvo eksperimentalnih paradigmi, a potom i „čistijih“ testova pojedinih funkcija.