Prizori moralne svesti

Oblik kazivanja za koji se autor opredelio mogao bi nekog površnijeg čitaoca navesti da prebrzo zaključi da je reč o nekim doduše pitkim i zanimljivim tekstovima, ali bez većih i dalekosežnijih intelektualnih zahvata. Mirić se, naime, odlučio da svoja razmišljanja saopšti pomoću niza kratkih i svedenih celina, očito smišljeno se lišavajući takozvane naučne aparature.

Međutim, upravo ovo i ovakvo „esejističko“ štivo bogatije je umnim i lucidnim razmatranjima i duhovito i promišljeno izvedenim zaključcima no mnoga učena i opsežna knjiga krcata fusnotama. Refleksije autorove na temu etičkih merila, autoritarnosti, ili pak njegove analize ksenocentrično orijentisanih ličnosti s našeg podneblja po pravilu su izuzetno oštroumne i temeljite. Naročitu draž Mirićevog kazivanja čini njegova, među intelektualcima sklonim teorijskim razmišljanjima, retka sposobnost da ostane na čvrstom tlu stvarnosti, ne podležući pri tom iskušenjima golog empirizma. Oštrouman analitičar i nesumnjivo darovit pripovedač, Mirić ume, recimo, da u gestu slučajne putnice autobusa otkrije čitavo jedno psihološko i moralno bogatstvo značenja i da u tom sklopu i iz tog ugla na nov i kritički način osvetli neke psihološke i etičke koncepcije.