Srpski vojnik u Velikom ratu 1914-1918.

Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima.

Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici.

Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja:

„Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“

„Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog.