Uslovi nisu bitni

Sad nije teško konstatovati nekoliko konstanti poetike Ljiljane D. Ćuk. Pre svega to su sklonost ka kratkoj prozi, nikako preplavljujućem romanu, zatim insistiranje na dijalogizaciji, koja predstavlja i sugeriše poseban paradoks u svetu u kom se junaci ove autorke kreću, te kontinuirani udari brutalnog cinizma, pa i sarkazma, koji prisutnu satiru čine znatno više onespokojavajućom no što bi to inače bila.

Kada je u pitanju odustajanje od ekstenzivnijeg proznog sveta Ljiljane D. Ćuk, rekao bih da je reč o odluci besprekorno ispravnoj. Jer, njene priče su oduvek bile izvanredno pametni i matematički proračunati karverovski proplamsaji, minuciozna svedočanstva o svetu načinjena na bazi neke od njegovih epizoda, pošto iz svega napisanog proizlazi da pridavanje bilo kakvog daljeg značaja i značenja onom što se u svetu zaista dešava ne bi bilo ništa drugo do pretenciozno preterivanje i nasilno nametanje kategorije nade na mestu apsolutno beznadežnom.