Zovi me svojim imenom

Italija, 1983. Eliju je sedamnaest godina i leto već po običaju provodi u porodičnoj vili iz 17. veka, na samoj obali mora. Kao i svake godine, po pozivu, u vilu se na šest nedelja useljava mladi naučnik koji ima mogućnost da u očaravajućoj atmosferi, među intelektualcima i pod italijanskim suncem, pripremi svoj rad za objavljivanje. Zauzvrat, treba da pomaže Eliovom ocu, profesoru, oko korespondencije i papirologije.
A gost za to leto je dvadesetčetvorogodišnji Oliver. Kaiboy, il muvi star, u razdrljenoj košulji i s tajanstvenim osmehom na preplanulom licu, Oliver se jednog dana, kao sam duh lepote i strasti, pojavljuje iz taksija, u drvoredu borova, i odmah osvaja sve svojom ležernom prirodom. Ali ono što će Oliver probuditi u Eliju biće mnogo više od obične simpatije.
Ako ste ikada osetili požudu koja vas je terala da preispitujete svaku reč, svaki pokret, svaki pogled osobe koja vam je srce srca, ako ste kao u groznici čekali da vam se obrati, prepozna vašu aluziju, odgovori na nju, uzvrati osmeh… Ako ste ikada bili zaljubljeni jednom i zauvek, onda je roman Zovi me svojim imenom napisan upravo zbog vas.

„Nesvakidašnje lepa knjiga.” Njujork tajms

„Asiman se u ovom romanu pokazao kao pronicljiv gramatičar žudnje.”
Njujorker

„Ako ste ikada bili svojevoljna žrtva opsesivne ljubavi – sile jače od vas
samih koja vas neumoljivo vuče ka objektu vaše žudnje – prepoznaćete svaku
nijansu izvanrednog romana Andrea Asimana.”
Vašington post