Legenda o sedam pravednika

Роман Легенда о седам праведника инспирисан је ликовима Кирилова из романа Зли дуси и Лизе из романа Записи из подземља и јасно указује на интерструктуралну релацију са Достојевским. Аутор причу смјешта у савремени урбани простор, а динамику приповиједања обезбјеђује непрекидно преплитање различитих временских равни, кроз које се постепено изграђује цјеловита и комплексна наративна структура. Иако се води већ постојећим књижевним ликовима, чини се да избјегава замку да његови ликови постану беживотне воштане фигуре , чија досадна укоченост треба само да свједочи постојању оригиналног отиска. Напротив, иако се ниједног тренутка не прекида веза са литерарним предлошком, пред читаоцем се оваплоћују трансформисани ликови, чија пластичност и књижевна увјерљивост искључиво зависе од интенција текста који се исписује. Слојевитост и вишезначност овог романа, а што примарно произилази из дијалога који се успоставља са Достојевским, претпоставља читаоца који ће не само препознати несумњиву занимљивост фабуларног оквира већ и бити спреман да се ухвати укоштац са дубљим мисаоним аспектима текста, и у томе треба препознати и темељни квалитет романа Легенда о седам праведника.